Пее радоста Пее радоста! Сакам да те украсам со сите цветови за да ја славиш радоста, радоста, радоста, оваа чудесна дарителка! Пее огромната радост да се биде жив, да се биде силен, да се биде млад, да се загризе во плодовите земни со ненаситни, цврсти, бели заби, а страстните и храбри раце да се стават на секоја убавина што може да се допре, радоста да се оптегне лакот кон секој нов плен што копнежот ќе го посака, да се чујат сите музики, со пламени очи да се погледне во божественото лице на светот, како што љубовникот ја гледа љубената, радоста да се воспева секоја бегла форма, секој непостојан знак, секоја слика минлива, секоја краткотрајна нежност, секое битие во краткиот час. Пее радоста! Скраја нека е од душата наша болката, тој скуден плашт. Беден роб е оној што од болката прави руба своја. Радост за тебе, Гостине мој! Јас сакам да те облечам во најцрвениот пурпур па макар ако треба да ја натопам твојата наметка во крвта од моите вени. Со сите цвеќиња јас сакам да те овенчам и да те вдахнам за да ја славиш радоста радоста радоста, оваа непобедлива создавателка! | Canta la gioia Canta la gioia! Io voglio cingerti di tutti i fiori perchè tu celebri la gioia la gioia la gioia, questa magnifica donatrice! Canta l'immensa gioia di vivere, d'essere forte, d'essere giovine, di mordere i frutti terrestri con saldi e bianchi denti voraci, di por le mani audaci e cupide su ogni dolce cosa tangibile, di tendere l'arco su ogni preda novella che il desìo miri, e di ascoltar tutte le musiche, e di guardar con occhi fiammei il volto divino del mondo come l'amante guarda l'amata, e di adorare ogni fuggevole forma,ogni segno vago, ogni immagine vanente, ogni grazia caduca, ogni apparenza ne l'ora breve. Canta la gioia! Lungi da l'anima nostra il dolore, veste cinerea. E' un misero schiavo colui che del dolore fa sua veste. A te la gioia, Ospite! Io voglio vestirti da la più rossa porpora s'io debba pur tingere il tuo bisso nel sangue de le mie vene. Di tutti i fiori io voglio cingerti trasfigurata perchè tu celebri la gioia la gioia la gioia, questa invincibile creatrice! |
Габриеле Данунцио (Gabriele D'annunzio, 1863-1938) бил еден од најконтраверзните ликови на италијанската културна и политичка сцена помеѓу деветнаесетиот и дваесетиот век. Бил поет (vate - „официјален“ поет на нацијата), прозаист, драматург, новинар, а учествувал и во првата голема војна.
Данунцио е декадентист: неговата поезија трпи влијанија од француските симболисти, а неговата проза повеќе се поврзува со англискиот естетизам. Истовремено, бил погоден од филозофијата за надчовекот, и тоа се одликува на неговиот стил: тој често звучи и неприродно енергичен (тоа убаво се забележува и во оваа песна), а пишува на теми што често немаат допир со реалноста. Поради ова, Данунцио од страна на поетите бил третиран со прекор (Умберто Саба), со презир (Еуџенио Монтале), или со подбив (Гвидо Гоцано).
Данунцио е декадентист: неговата поезија трпи влијанија од француските симболисти, а неговата проза повеќе се поврзува со англискиот естетизам. Истовремено, бил погоден од филозофијата за надчовекот, и тоа се одликува на неговиот стил: тој често звучи и неприродно енергичен (тоа убаво се забележува и во оваа песна), а пишува на теми што често немаат допир со реалноста. Поради ова, Данунцио од страна на поетите бил третиран со прекор (Умберто Саба), со презир (Еуџенио Монтале), или со подбив (Гвидо Гоцано).