Сидон (гасеници од тенк, Ариел Шарон, Роналд Реган): „...во говорите утрово, на претседателот Пертини повторно му укажав на длабоката восхит што Американците ја чувствуваат кон конструктивната и храбра улога што Италија сè поизразено ја игра на светска сцена.“ (25 март 1982) Чедото мое... мое... Дрочни усни под сонцето, усни од мед, од мед. Сладок чир од мајка исцеден во омарнината на летото. А сега – засирена крв уши млечни заби... И очите на војниците, бесни пци со распенавени усти, ловци на јагниња, загнати по луѓе како по дивина, сè дур злата крв не им ја изгаси жедта. А по железото под грло – железото од затворот, и отровното семе од прогонот врз раните, за веќе ништо наше да не никне на оваа рамница, ни дрво, ни трње, ни дете... Збогум чедо мое, наследството е сокриено во овој град што гори, и гори, во вечерта што се спушта и во оваа голема светлина од пламењата по твојата малечка смрт. | Sidùn (cingoli di carro armato, Ariel Sharon, Ronald Raegan): "...In our talks this morning, I made a point of reiterating to President Pertini the deep admiration which Americans feel for the constructive and courageous role Italy is increasingly playing on the world stage." (25 marzo 1982) U mæ ninin u mæ... u mæ... lerfe grasse au su d'amë d'amë tûmù duçe benignu de teu muaè spremmûu 'nta maccaia de stæ de stæ e oua grûmmu de sangue ouëge e denti de laete e i euggi di surdatti chen arraggë cu'a scciûmma a a bucca cacciuéi de bæ a scurrï a gente cumme selvaggin-a finch'u sangue sarvaegu nu gh'à smurtau a qué e doppu u feru in gua i feri d'ä prixún e 'nte ferie a semensa velenusa d'ä depurtaziún perché de nostru da a cianûa a u meü nu peua ciû cresce aerbu ni spica ni figgeü ciao mæ 'nin l'ereditæ l'è ascusa 'nte sta çittæ ch'a brûxa ch'a brûxa inta seia che chin-a e in stu gran ciaeu de feugu pe a teu morte piccin-a. |
Сидон е можеби најмоќната песна од Crêuza de mä („Врвица до морето“), албум кој многумина го сметаат за ремек-дело на Фабер. Албумот бил експериментален потфат, оригинален до тој степен што Мауро Пагани, соработникот на Фабер кој бил задолжен за музиката, се плашел дека ќе направат фијаско - текстовите се напишани на измислен јазик, мешавина од дијалектот од Џенова, со примеси од арапски јазик и од други наречја од Средоземјето. Инструментите се или се типични за Медитеранот, или и тие се импровизирани.
Најголем дел од песните ѝ се посветени на Џенова.
Во врска со оваа песна, Фабрицио има изјавено: „Сидон, град во Либан, кој освен буквите од азбуката ни го има подарено и стаклото како пронајдок, по претрпениот напад од страна на трупите на Генералот Шарон во 1982, го замислував како средовечен арап, извлакан, очаен, сигурно сиромашен, кој во рацете го држи својот син, смачкан од гасениците од некој тенк. Грутка крв, уши и млечни заби, а само до пред малку, полни усни под сонцето, мил, бениген тумор од мајка си, можеби неговото единствено и незаменливо богатство. Малечката смрт којашто ја спомнувам на крајот од песната не треба да се поврзе едноставно со смртта на едно мало дете, туку треба метафорично да се сфати како крај на граѓанството и културата на една малечка земја – Либан, Феникија, која со својата ненаметливост можеби била најголемата хранителка на заедницата од Медитеранот.“
Најголем дел од песните ѝ се посветени на Џенова.
Во врска со оваа песна, Фабрицио има изјавено: „Сидон, град во Либан, кој освен буквите од азбуката ни го има подарено и стаклото како пронајдок, по претрпениот напад од страна на трупите на Генералот Шарон во 1982, го замислував како средовечен арап, извлакан, очаен, сигурно сиромашен, кој во рацете го држи својот син, смачкан од гасениците од некој тенк. Грутка крв, уши и млечни заби, а само до пред малку, полни усни под сонцето, мил, бениген тумор од мајка си, можеби неговото единствено и незаменливо богатство. Малечката смрт којашто ја спомнувам на крајот од песната не треба да се поврзе едноставно со смртта на едно мало дете, туку треба метафорично да се сфати како крај на граѓанството и културата на една малечка земја – Либан, Феникија, која со својата ненаметливост можеби била најголемата хранителка на заедницата од Медитеранот.“
(Младиот човек на мандолина, седнат зад Де Андре, е Кристијано, неговиот син. Русокосата девојка меѓу придружните вокали е неговата ќерка Луви.)