Балада за мајките Се прашувам какви мајки сте имале. Кога би ве виделе сега, вработени во еден за нив непознат свет, вшмукани во еден незавршен круг од искуства толку различни од нивните, со какви очи би ве погледнале? Кога би биле крај вас, додека си го пишувате своето делче конформизам и барок, за да го подадете на уредници измлатени од безброј компромиси, би сфатиле ли кои сте? Плашливи мајки, со древен страв врз лицето, истиот страв што како болест ги изобличува цртите во бледило замаглено, страв што ги оддалечува од срцето, и ги затвора во старото неприфаќање. Плашливи мајки, кутрици, загрижени дали синовите ќе ја научат онаа плашливост за да побараат место, за да бидат корисни, за да не навредат привилегирани души, за да се заштитат од секакво сочувство. Простодушни мајки, кои со понизност на девојчиња научиле само едно, и единствено, голо значење на светот, со души во кои сите ние сме проколнати да не покажеме ни болка ни радост. Простодушни мајки, кои за вас никогаш немале ни еден единствен збор од љубов, немале ништо освен онаа глувонема љубов, како кај ѕверките, и со неа ве израснале, немоќни пред вистинските повици на срцето. Понизни мајки, со векови учени без љубов да ја наведнуваат главата, на својот фетус да му ја пренесуваат древната, срамна тајна дека треба да се задоволат со остатоците од забавата. Понизни мајки, што ве имаат научено дека слугата може да биде среќен мразејќи го оној што е, како него, врзан, дека може да биде среќен кога лаже, и сигурен кога работи нешто скришно. Сурови мајки, подготвени да го бранат она малку што, граѓански, го поседуваат, својот просечен живот и платата, речиси со гнев на човек што бара одмазда или е фатен во некаква бесмислена замка. Сурови мајки, што отсекогаш ви велеа: Преживувајте! Мислете на себе! Никогаш немајте ни милост ни почит за никого, негувајте си го во срцето својот интегритет на мршојадци! Да, плашливи, простодушни, понизни, сурови, такви се вашите кутри мајки! Затоа и не се срамат кога ве гледаат, - во вашата омраза - дури и вообразени, во оваа долина од солзи. Така, вам ви припаѓа овој свет: ве збратимуваат спротивставените пориви, непријателските земји, длабоката одбојност кон тоа да се биде различен: да се одговори на дивата болка на она што значи да се биде човек. | Ballata delle madri Mi domando che madri avete avuto. Se ora vi vedessero al lavoro in un mondo a loro sconosciuto, presi in un giro mai compiuto d'esperienze così diverse dalle loro, che sguardo avrebbero negli occhi? Se fossero lì, mentre voi scrivete il vostro pezzo, conformisti e barocchi, o lo passate, a redattori rotti a ogni compromesso, capirebbero chi siete? Madri vili, con nel viso il timore antico, quello che come un male deforma i lineamenti in un biancore che li annebbia, li allontana dal cuore, li chiude nel vecchio rifiuto morale. Madri vili, poverine, preoccupate che i figli conoscano la viltà per chiedere un posto, per essere pratici, per non offendere anime privilegiate, per difendersi da ogni pietà. Madri mediocri, che hanno imparato con umiltà di bambine, di noi, un unico, nudo significato, con anime in cui il mondo è dannato a non dare né dolore né gioia. Madri mediocri, che non hanno avuto per voi mai una parola d'amore, se non d'un amore sordidamente muto di bestia, e in esso v'hanno cresciuto, impotenti ai reali richiami del cuore. Madri servili, abituate da secoli a chinare senza amore la testa, a trasmettere al loro feto l'antico, vergognoso segreto d'accontentarsi dei resti della festa. Madri servili, che vi hanno insegnato come il servo può essere felice odiando chi è, come lui, legato, come può essere, tradendo, beato, e sicuro, facendo ciò che non dice. Madri feroci, intente a difendere quel poco che, borghesi, possiedono, la normalità e lo stipendio, quasi con rabbia di chi si vendichi o sia stretto da un assurdo assedio. Madri feroci, che vi hanno detto: Sopravvivete! Pensate a voi! Non provate mai pietà o rispetto per nessuno, covate nel petto la vostra integrità di avvoltoi! Ecco, vili, mediocri, servi, feroci, le vostre povere madri! Che non hanno vergogna a sapervi - nel vostro odio - addirittura superbi, se non è questa che una valle di lacrime. E' così che vi appartiene questo mondo: fatti fratelli nelle opposte passioni, o le patrie nemiche, dal rifiuto profondo a essere diversi: a rispondere del selvaggio dolore di esser uomini. |
Пјер Паоло Пазолини (Pier Paolo Pasolini, 1922 - 1975) е една од најмоќните уметнички и воопшто културни личности во италијанскиот дваесетти век. За време на својот релативно краток живот работел како поет, писател, новинар, сценарист, актер, режисер... Бил прониклив мислител кој често се наоѓал во центарот на вниманието, не само поради тоа што отворено се декларирал како хомосексуалец, туку и поради тоа што со своите радикални ставови неуморно ги испитувал општествените конвенции и закоравените вредности на средната класа. Како и речиси сите останати интелектуалци од негово време, и Пазолини работел на подигање на свеста за опасноста која ја предизвикува формирањето на потрошувачко општество.
Една од поинтимните теми во неговото творештво е осаменоста.
Пазолини бил особено близок со мајка си.
Една од поинтимните теми во неговото творештво е осаменоста.
Пазолини бил особено близок со мајка си.