Тото Мерумени I Со запуштената градина, широките сали, балконите кои со исто зеленило се украсени веќе четиристотини лета чиниш ја извлекле оваа куќа од некои стихови мои, небаре излегла куќава – речиси, од Книгата Света... Памети и подобри денови куќата тажна, чува спомени за весели дружини под дрвјата древни, знае за свечени гозби во ширната трпезарија глува, за балови во салата што ја лишиле од старини вредни. Кој, таму кај што доаѓаа и фамилијата Анува и почесните Анзалдо, како и Одоне, па дури и Бата, сега обвиен во чад само еден автомобил застанува, и некои чудни странци тропаат на врата. Се слуша лаеж, се подотвора едвај чујна вратата... Во таа тишина без мирис и боја живее Тото Мерумени со болната мајка своја со сенилниот чичко и со слабоумната вујна. II Тото има дваесет и пет години, тмурна нарав, обемни познавања и вкус за пишани дела; малку мозок, малку морал, а бара многу: на нашево време е типична челад. Богар не е, и бидејќи не сака да „продава зборови“ (и тој Петрарка!...), да биде трговец, или писар лажен, Тото одбра прогон. Сега во мисли си го повторува она што го преживеал, а не ќе е убаво да се каже. Не е злобен. Со сиромавниот често го дели брашното, а и пријателот никогаш не го оставил со раце празни. Не е злобен. Кај него доаѓа ученикот со домашното, а и на дојденците им пишува писма и препораки разни. Рамнодушен е, и свесен за себе и за своите грешки, но не е злобен. Тој е оној добриот што го исмева Ниче, „...јас всушност го исмевам некадарниот што квичи дека е добар само затоа што нема тупаници тешки...“ По мачните книги, во градината друшките си ги бара па врз тревата си игра со нив, штом завршил да чита. Негови верни друшки се: една сојка стара, едно маче, и едно мајмунче со име Макакита. III Животот си ги повлече сите свои ветувања. Тој со години ја сонуваше Љубовта што не го сретна, за своето мачеништво сонуваше принцези и летувања... а љубовница му е готвачката, едвај полнолетна. Босоногата дама, додека куќата спие, пристигнува свежа како утринска роса на ружа. Му влегува во соба, го бакнува во уста, па се трие врз него, му се дава, штом овој блажен, се спружи... IV Тото не може да чувствува. Нескротлива, тиха мора од изворот на неговите чувства остави сув камен; анализата и софизмите од него успеаја да го сторат она што ветерот ѝ го чини на куќата во пламен. Но, како и рушевините што откако познале суша одново да родат красни цвеќа ќе се решат, малку по малку, и од оваа подгорена душа пркнуваат китки од кревки стихови што тешат... V Така, иако Тото Мерумени со тага мораше да плаќа, речиси е среќен. Перо, или книга, неуморно го прати. Затворен во себе, размислува, го проучува, го сфаќа животот на Духот што порано не знаеше да го сфати. Па, штом гласот е слаб, а уметноста за стотици века, штом Времето по нешто – и додека пишувам! – зема, Тото работи настрана, се смешка, и подобро чека. И живее. Еден ден се родил. Еден ден ќе го нема. | Totò Merumeni I. Col suo giardino incolto, le sale vaste, i bei balconi secentisti guarniti di verzura, la villa sembra tolta da certi versi miei, sembra la villa-tipo, del Libro di Lettura... Pensa migliori giorni la villa triste, pensa gaie brigate sotto gli alberi centenari, banchetti illustri nella sala da pranzo immensa e danze nel salone spoglio da gli antiquari. Ma dove in altri tempi giungeva Casa Ansaldo, Casa Rattazzi, Casa d'Azeglio, Casa Oddone, s'arresta un'automobile fremendo e sobbalzando, villosi forestieri picchiano la gorgone. S'ode un latrato e un passo, si schiude cautamente la porta... In quel silenzio di chiostro e di caserma vive Totò Merumeni con una madre inferma, una prozia canuta ed uno zio demente. II. Totò ha venticinque anni, tempra sdegnosa, molta cultura e gusto in opere d'inchiostro, scarso cervello, scarsa morale, spaventosa chiaroveggenza: è il vero figlio del tempo nostro. Non ricco, giunta l'ora di "vender parolette" (il suo Petrarca!...) e farsi baratto o gazzettiere, Totò scelse l'esilio. E in libertà riflette ai suoi trascorsi che sarà bello tacere. Non è cattivo. Manda soccorso di danaro al povero, all'amico un cesto di primizie; non è cattivo. A lui ricorre lo scolaro pel tema, l'emigrante per le commendatizie. Gelido, consapevole di sé e dei suoi torti, non è cattivo. È il buono che derideva il Nietzsche "...in verità derido l'inetto che si dice buono, perché non ha l'ugne abbastanza forti..." Dopo lo studio grave, scende in giardino, gioca coi suoi dolci compagni sull'erba che l'invita; i suoi compagni sono: una ghiandaia rôca, un micio, una bertuccia che ha nome Makakita... III. La Vita si ritolse tutte le sue promesse. Egli sognò per anni l'Amore che non venne, sognò pel suo martirio attrici e principesse ed oggi ha per amante la cuoca diciottenne. Quando la casa dorme, la giovinetta scalza, fresca come una prugna al gelo mattutino, giunge nella sua stanza, lo bacia in bocca, balza su lui che la possiede, beato e resupino... IV. Totò non può sentire. Un lento male indomo inaridì le fonti prime del sentimento; l'analisi e il sofisma fecero di quest'uomo ciò che le fiamme fanno d'un edificio al vento. Ma come le ruine che già seppero il fuoco esprimono i giaggioli dai bei vividi fiori, quell'anima riarsa esprime a poco a poco una fiorita d'esili versi consolatori... V. Così Totò Merùmeni, dopo tristi vicende, quasi è felice. Alterna l'indagine e la rima. Chiuso in se stesso, medita, s'accresce, esplora, intende la vita dello Spirito che non intese prima. Perché la voce è poca, e l'arte prediletta immensa, perché il Tempo - mentre ch'io parlo! - va, Totò opra in disparte, sorride, e meglio aspetta. E vive. Un giorno è nato. Un giorno morirà. |
Песните на Гоцано се најчесто прозаични, а освен тоа, главна одлика на стилот е горчливата (само)иронија: тој е безмилосен кон општествените конвенции, кон „возвишените поети“ (Г. Данунцио), кон филозофијата на Ниче, и, пред сè, безмилосен е кон себе. Тото Мерумени, антихеројот од ова песна, е очигледно алтер-его на поетот.