Овие ведри зимски дни Овие ведри зимски дни, и овие мирни ноќи, ми ставаат в срце таков студ: небаре ми тече низ вените студенилото од шеесет зими горки и како сè да е стакло земја и небо со твојот мраз стопен од мојот плач, од Плејадите до имелата до каликантот. | Questi giorni invernali così chiari Questi giorni invernali così chiari, e queste notti ancora più serene mi mettono nel cuore tanto gelo: come se mi scorresse nelle vene il freddo dei sessanta inverni amari; e fosse tutto un vetro terra e cielo col tuo ghiaccio disciolto dal mio pianto, dalle Pleiadi al vischio al calicanto. |
Корадо Говони (Corrado Govoni, 1884 - 1965) е поет чијашто поетика се движи низ бројните „-изми“ на почетокот на италијанскиот дваесетти век - најпрво „крепусколаризмот“, а потоа и футуризмот. „Крепусколаризам“ доаѓа од "crepuscolo", што значи залез. Поетите од ова „движење“ сметале дека поезијата „заоѓа“, односно дека живеат во време кога никој веќе не бара ништо од поетите. Затоа, „крепусколарите“ најчесто меланхолично го опеваат минатото, а врз сопствената сегашност/отуѓеност гледаат со самооплакување (Серџо Корацини) или со иронија (Гвидо Гоцано).
Говони бил самоук книжевник, а неговите стихови искажуваат спонтана сила. И тој, како и Џозуе Кардучи и Џузепе Унгарети доживеал да ја види смртта на својот син: Аладино бил убиен од нацистите во 1941 година, кога поетот имал 60 години. Оваа песна ја опишува сеприсутноста на болката.
Говони бил самоук книжевник, а неговите стихови искажуваат спонтана сила. И тој, како и Џозуе Кардучи и Џузепе Унгарети доживеал да ја види смртта на својот син: Аладино бил убиен од нацистите во 1941 година, кога поетот имал 60 години. Оваа песна ја опишува сеприсутноста на болката.