Prefazione a “Dietro quell’angolo vi attende la sorpresa” – poesie e racconti di Vlada Urošević, Besa, Salento, 2020 * * * | Предговор на „Зад оној агол ве очекува изненадувањето“ – одбрани песни и раскази од Влада Урошевиќ, Беса, Саленто, 2020 г. * * * |
Mi ritrovo ancora una volta a sistemare – e risistemare – la lista delle opere letterarie dell’accademico Vlada Urošević (1934), scrutando con la massima attenzione la lunga sequenza di titoli, generi e anni di pubblicazione, come se lì, nel susseguirsi di vocali, oppure nell’ordinamento alfabetico dei nomi si nascondesse un rebus da decrittare, o un palindromo magico che – scandito con dovuta solennità – possa portarmi a qualcosa di nouveau, o almeno concedermi lo spunto giusto per la prefazione all’edizione italiana delle sue opere scelte. Eppure, pare che non ci sia nulla. Ma anche questo ha un senso, in quanto l’ideale di Vlada Urošević – poeta, narratore, critico, saggista, antologista e traduttore – è “creare una poesia che non può essere spiegata: una poesia compatta, chiusa, impenetrabile, sufficiente a se stessa – come la pietra rotonda che il mare ha levigato per lasciarla sulla riva di sabbia”. O “come una specie di scatola, bella e perfetta”. Nel 1959 Urošević pubblicò la sua prima raccolta di poesie (Un’altra città), e il 2019, l’anno di pubblicazione del suo ultimo libro di poesie (Laboratorio dissennato) ha segnato sessant’anni della sua attività poetica “ufficiale”. Urošević iniziò a scrivere le prime composizioni in un tempo in cui nel panorama culturale della Jugoslavia del secondo dopoguerra – come in altri paesi socialisti – si stava rinsaldando il realismo sociale come unica poetica “popolare” idonea a promuovere il regime di vita dell’epoca. “Si trattava di testi estremamente distanti da tutto quello che si scriveva in quel tempo nella letteratura macedone, e io neanche pensavo di offrirli per la pubblicazione”, dirà il poeta che nei “cattivi esempi” (poesia simbolista del secondo Ottocento e poesia surrealista del primo Novecento) contenuti in Psicologia della lirica borghese (Matica Hrvatska, Zagreb 1952) – un volume di teoria della letteratura scritto da Rudi Supek, studioso di formazione marxista – felicemente riconosceva alcuni dei suoi primi riferimenti letterari. Con la pubblicazione della sua prima raccolta di poesie Urošević fisserà i punti cardine della sua poetica, segnando l’inizio della sua “lunga avventura controcorrente, affermando l’irrequietezza della ricerca, il volo alto della fantasia, l’immergersi nei precipizi del sogno” (parole di Mateja Matevski, uno dei massimi esponenti della seconda generazione di poeti macedoni contemporanei), avventura che – sessant’anni dopo – gli assicurerà l’adesione all’Accademia macedone delle scienze e delle arti, all’Accademia europea delle scienze e delle arti a Salisburgo, all’Accademia europea della poesia in Lussemburgo, all’Accademia “Mallarmé” a Parigi… nonché un numero considerevole di premi di stato e internazionali, tra i quali “Brakja Miladinovci” (è l’unico poeta che abbia vinto tre volte il premio per la migliore raccolta di poesie di autore macedone pubblicata tra due edizioni delle Serate poetiche di Struga); il rinomato premio russo “Cavaliere d’oro” e, per i suoi contributi nella diffusione della cultura francese, il titolo di Ufficiale dell’Ordine delle arti e della letteratura, conferito dal governo francese. | Уште еднаш се фаќам себеси како го подредувам - и прередувам - списокот книжевни дела на академик Влада Урошевиќ (1934), трудејќи се да проникнам со беспрекорно внимание во онаа долга низа наслови, жанрови и години на објавување, небаре таму, во повторувањето на самогласките, или во азбучниот редослед на имињата, се крие ребус што треба да се дешифрира, или некој магичен палиндром што – изговорен со должно возвишен тон – би можел да ме одведе до нешто „nouveau“, или барем да ми го овозможи вистинскиот отскок во предговорот на италијанското издание на неговите одбрани дела. Сепак, како ништо да нема. Но, и тоа е во ред: затоа што идеалот на Влада Урошевиќ - поет, раскажувач, критичар, есеист, антологичар и преведувач - во поезијата е да создаде песна „која не би можела да биде објаснета: цврста, затворена, непрониклива, достатна самата на себеси – како тркалезен камен што морето го измазнило и го оставило на песочниот брег“. Или, „како некаква убава совршена кутија“. Во 1959 година Урошевиќ ја објави својата прва поетска збирка („Еден друг град“) а 2019, годината на објава на неговата последна, единаесетта збирка песни („Безразборна лабораторија“) означи шеесет години од неговата „официјална“ поетска активност. Урошевиќ започна да ги пишува своите први творби во едно време кога во таа повоена Југославија - како и во другите социјалистички земји - се зацврстуваше социјалниот реализам како единствена „народна“ поетика подобна за претставување на животот во тоа време. „Тие беа крајно оддалечени од сето она што во тој миг се пишуваше во македонската литература и јас воопшто не помислував да ги печатам“, ќе рече поетот кој, во „лошите примери“ (симболистичка поезија од почетокот на ХХ век) содржани во „Психологија на граѓанската лирика“ („Матица хрватска, Загреб, 1952) - книга по теорија на литература од Руди Супек, книжевник со марксистичко образование - среќно ги препознавал своите први книжевни референци. Со објавата на својата прва збирка песни Урошевиќ ќе ги фиксира носечките начела на својата иманентна поетика, и воедно ќе го означи почетокот на својата „долга авантура спроти струјата, афирмирајќи го немирот на истражувањето, високиот лет на фантазијата, нуркањето во бездните на сонот“ (зборови на Матеја Матевски, еден од најистакнатите автори од втората генерација современи македонски поети), авантура која, шеесет години подоцна, ќе му обезбеди членство во Македонската академија на науките и уметностите, во Европската академија на науките и уметностите во Салцбург, на Европската поетска академија во Луксембург, во академијата „Маларме“ во Париз... како и значителен број државни и меѓународни награди, помеѓу кои „Браќа Миладиновци“ (тој е единствениот поет што трипати го има добиено признанието за најдобра збирка поезија објавена помеѓу две изданија на Струшките вечери на поезијата); реномираната руска награда „Златен витез“ и, за заслугите во ширењето на француската култура, од страна на Владата на Република Франција ќе биде именуван за Офицер на Редот на уметноста и литературата. |
Nella sua lunga carriera accademica, Urošević ha tenuto la cattedra di Lettarature comparate presso la facoltà di Filologia “Blaže Koneski” a Skopje. Lo stesso Koneski, del resto, riferendosi alla poesia di Urošević, ebbe l’occasione di scrivere che essa possiede “un ricco lessico” e una rara “cura della precisione dell’espressione linguistica”. Infatti, molti studiosi e letterati macedoni e stranieri ne hanno riconosciuto il valore, ma questa prefazione non ha l’intento di offrire un riassunto delle lodi ricevute dal poeta. Sarebbe più utile, invece, innanzitutto individuare i principali interessi di Vlada Urošević studioso, in modo da poter tracciare un profilo di Vlada Urošević poeta. Urošević iniziò ad affermarsi sulla scena letteraria macedone e jugoslava come autore di saggi critici. Partendo dal nobile impegno di affermare i valori artistici dei coetanei del suo “terzo” circolo di poeti moderni, Urošević scrisse numerose recensioni, raccolte poi in vari libri. Allo stesso tempo continuò ad alimentare l’interesse per la letteratura e la pittura fantastica producendo diversi volumi sul tema, e a coltivare la passione per la letteratura francese dell’inizio del Novecento. Lo studio della letteratura francese, da una parte, e l’attenzione alla scena culturale jugoslava (oltre alle sue origini serbe) dall’altra, gli permisero di effettuare numerose traduzioni dal francese, dal macedone e dal serbo-croato, nonché di redigere diverse antologie di poesie e racconti francesi, macedoni e jugoslavi, soprattutto di stampo fantastico e surrealista. Nella vasta gamma di interessi extraletterari ed extra-artistici di Vlada Urošević, emerge la predilezione per l’archeologia, per l’esplorazione e per il “flâneurismo” che, oltre ad imprimere un timbro decisivo alla sua scrittura, ha portato alla pubblicazione di tre libri di viaggi. E la sua poetica, quindi? Per catturare, almeno per alcuni istanti, questo curioso animale esotico e urbano, nobile e selvaggio che è la poetica di Vlada Urošević, potremmo azzardare diversi approcci. Il primo, meno fallibile, sarebbe riferirsi ai letterati che hanno meticolosamente, e in tempo reale, seguito la crescita e la maturazione di Urošević poeta. Il sopra menzionato Mateja Matevski nel 1999 fece un tentativo sistematico di individure i tratti più tipici dell’espressione poetica dell’autore. La prima caratteristica, emblematica di tutta la produzione poetica di Urošević, si riferisce alla natura stessa della sua poesia, lucidamente vista come “un atto di meraviglia di fronte al mondo”. Questo modo di vedere la poesia di Urošević da una parte rievoca “la credenza nei miracoli”, che è il secondo dei tre postulati sui quali – secondo una dichiarazione autopoetica dell’autore – si basa la sua poetica, e dall’altra si trova in comunicazione implicita con il titolo stesso di questo volume. Il secondo aspetto evidente è la propensione del poeta alle visioni apocalittiche e l’implicito impegno “umanistico” che ne deriva. Inoltre, il lettore ha la possibilità di indagare la ricchezza dei diversi strati di significato che offrono le sue immagini poetiche, ma non può essere testimone di confessioni intimistiche dirette. Concludendo questo ritratto, Matevski riconosce in lui un poeta particolarmente interessato al fenomeno della città e, rifacendosi a Blaže Koneski, come ultimo tratto distintivo, non omette di vedere in lui un innovatore radicale della lingua poetica macedone. Il secondo approccio, quello più acerbo, sarebbe tentare di presentare – con tutto il rischio che comporta – la missione principale dell’eccezionalmente voluminosa (non solo non nel senso di “prolifica”, ma anche lunga, larga e profonda) produzione letteraria di Vlada Urošević – undici raccolte di poesia, sei romanzi, sei raccolte di racconti, fino ad ora – in una breve massima, ovvero: “conquistare e trascendere la realtà”. Bene. Ma in che senso? L’opera di Urošević conquista diversi strati della realtà nel senso che, nutrita dalla rara erudizione del poeta, non solo pratica un dialogo incessante (sia implicito plicito che esplicito) con numerosissime culture sparpagliate per il mondo e nei secoli, ma si impegna anche (e soprattutto?) nella reinvenzione dei fenomeni naturali. In quest’ottica, la sua produzione non è soltanto cosmopolita (priva di qualsiasi traccia di patriottismo e lontana da qualsiasi, almeno incosciente, eurocentrismo), ma è anche visionaria: si può sostenere che l’ecocritica, una delle correnti teoriche della letteratura più attuali, trovi qui terreno fertile da dissodare e interpretare. In che senso “trascende” la realtà? Nel senso che al poeta la realtà spesso serve solo come base, come un modello, come una bozza le cui crepe ne giustificano la stessa esistenza; la realtà è buona solo fino a quando ci sono spiragli che introducono il lettore in un oltre, in un mondo fuori del mondo, raro e inafferrabile, da una parte, e dall’altra, caratterizzato da un’atmosfera inesorabilmente precisa, netta. La poetica di Urošević trascende la realtà nel senso che la realtà spesso trabocca nel surreale e nel fantastico, nel (post)apocalittico, nell’onirico, nel magico, nel mitologico... Per questo motivo, spesso, e con molta leggerezza, essa viene associata al surrealismo. A prima vista, l’interpretazione potrebbe essere corretta. Ma è anche un ologramma, un’illusione ottica, una trappola, ed è qui che il surrealismo si presenta solo come una fermata di questo viaggio eccitante, mentre la poetica stessa si rivela una scatola a doppio fondo che custodisce al suo interno una segreta stratificazione di senso. Perché essa trascende anche il surrealismo: il poeta ed editore francese Francis Combes dirà che “i surrealisti cercavano il miracoloso al fine del miracoloso. Essi con tanta passione adoravano l’angelo del bizzarro. Per Breton, più un’immagine è casuale, meglio è. Comunque, non è così nel bosco di immagini di Vlada Urošević, che invece abbonda di senso”. Quindi, la poesia di Urošević parte dal reale solo per trascendere la realtà, e poi trascende il surreale per giungere a un nuovo senso. Che itinerario! Sulla scia di questo ragionamento, conviene anche citare le parole di Alberto Savinio, uno dei pittori italiani spesso accostati al surrealismo, e nello stesso tempo uno dei prediletti di Urošević: “Il surrealismo per quanto io vedo e per quanto io so, è la rappresentazione dell’informe ossia di quello che ancora non ha preso forma, è l’espressione dell’incosciente ossia di quello che la coscienza ancora non ha organizzato. Quanto a un surrealismo mio, se di surrealismo è il caso di parlare, esso è esattamente il contrario di quello che abbiamo detto, perché […] non si contenta di rappresentare l’informe e di esprimere l’incosciente, ma vuole dare forma all’informe e coscienza all’incosciente”. Per dipingere il ritratto del poeta Vlada Urošević potremmo anche avvalerci di letterati italiani la cui voce sembrerebbe avere un tono affine. Perciò, dovendo scegliere un punto di partenza – per quanto provvisorio – sfogliamo il volume Poesia surrealista italiana, a cura di Beatrice Sica (Edizioni San Marco dei Giustiniani, Genova 2007). Questa antologia presenta poesie di autori novecenteschi che hanno felicemente sperimentato i procedimenti letterari dell’avanguardia. Eppure, si finisce per scoprire che solo a volte, e in modo assai limitato, alcuni aspetti della poesia di Urošević trovano un loro equivalente negli autori italiani detti (anche) surrealisti. Questa, comunque, non è una ricerca futile, in quanto analizzando la poetica altrui, e procedendo per esclusione, si arriva a un “negativo”, a una forma che evidenzia alcuni dei tratti dello stile di Vlada Urošević, nel quale mai si incontrano tracce dell’ego dell’autore, bensì pacatezza e nobile riserbo; il lirismo verso qualsiasi soggetto femminile è assente in nome dell’amore universale, visibile nella sua “cura verso il mondo” (Combes), ma anche nel solco dell’ironia; i tre puntini di sospensione sono un indugio che lo stile tagliente non concede; la costruzione meticolosa dell’atmosfera non lascia spazio al vacuo ermetismo; non ci sono sentenze, né imperativi, bensì osservazione intensa; mai tono giudicante o polemico, ma impegno sociale raro e implicito (e quindi fortemente incisivo); mai traccia di difettismo umano o artistico, bensì portamento aristocratico anche nei confronti delle questioni più delicate e, tanto per concludere, mai banalità, ma sorpresa, insieme premeditata e ingenua. Con la ricchezza dei suoi approcci nell’atto creativo, Vlada Urošević sfugge alle categorizzazioni teoriche. Non di meno, come un modernista (classicista?) par excellence, compone una parte significativa delle sue poesie in rima (più spesso in quartine a rima incrociata). A prima vista, questo procedimento stilistico può sembrare un rischio, una scelta imprudente, un anacronismo sospetto: ma è proprio da lì che scaturisce l’esplosività della sua poesia. L’immaginazione più scatenata, a livello significativo, riesce a dimostrare l’apice della propria intensità solo se racchiusa, a livello formale, nella camicia di forza della rima. “La libertà dell’immaginazione”, del resto, è il primo dei tre principi di base del “credo” poetico di Urošević. Se vogliamo fare un sintetico riassunto dei temi prediletti dell’autore, sarebbe opportuno citare i titoli delle sue raccolte: Atlantide. (Residui.), Panico, In collaborazione con il sogno, L’infanzia, l’estate, la città – tutte terre che popolano la maggior parte delle sue pagine. D’altro canto, per parlare della poetica di Urošević si può ricorrere all’arte. Infatti, come già detto, la sua opera è spesso influenzata dalla pittura e, tra Hieronymus Bosch, Max Ernst, Hiroshi Nakamura e altri, non mancano gli artisti italiani: nella sua ricca attività di saggista e ricercatore, Vlada Urošević ha compiuto studi approfonditi su Giovanni Battista Piranesi, Giorgio De Chirico e sul sopracitato Alberto Savinio. Infatti, riducendo all’essenziale la complessità della materia, si può sostenere che da Piranesi abbia ereditato l’interesse per gli ambienti inquietanti e il gusto del sinistro, da De Chirico la fascinazione per la città e l’inclinazione all’assurdo, mentre di Savinio riecheggia il tono, a volte sfrenatamente giocoso, nell’affrontare il proprio oggetto d’interesse. “Il diritto al gioco”, infine, è l’ultimo dei tre principi creativi a cui Urošević fa appello nella sua dichiarazione autopoetica. Una parte cospicua di questo volume è composta di poesie in prosa e racconti brevi. Più precisamente, si tratta di alcuni brani tratti da La Luna, sorella della Terra (il ciclo introduttivo della raccolta poetica Bilancia stellare del 1973), brani di Hipnopolis (1986), racconti di Scenario pericoloso e Fra due tigri (2004), e soprattutto di diversi componimenti tratti dalla raccolta di racconti brevi Il settimo lato del dado (2010). Alcuni potrebbero obiettare alla decisione di miscelare testi poetici e in prosa nello stesso volume, ritenendo che un simile ibrido non esprima un carattere decisivo e renda la lettura poco scorrevole. Eppure, si ha la certezza che dopo lo sconcerto iniziale (o forse meglio dire: dopo ogni piccolo sconcerto, via via che si procede nella lettura), il lettore vorrà felicemente accettare l’idea che questa è una scelta cosciente che rispecchia precisamente lo spirito avventuroso dell’opera di Vlada Urošević nella quale, appunto, “dietro quell’angolo vi attende la sorpresa”, e vorrà immergersi in ogni componimento sia indipendentemente dal grande quadro d’insieme, sia osservandolo come la tessera di un mosaico di più ampio respiro. Del resto, anche il lettore meno avveduto osserverà la complementarità tra le poesie e le prose: da una parte, non si può omettere di notare la narratività quale caratteristica intrinseca della poesia di Urošević, e dall’altra, la poeticità a volte inafferrabile della sua prosa è innegabile al punto che si potrebbe affermare – con qualche riserva, certo – che le prose sono al servizio di una poesia autonoma, pervasiva e onnipresente. Si può anche menzionare il fatto che i temi enunciati siano ricorrenti, sia nella prosa che nella poesia, ma a noi, che siamo già coscienti del valore che Urošević attribuisce alla “libertà dell’immaginazione”, pare più opportuno citare Baudelaire, uno dei classici più apprezzati dall’autore, il quale afferma che “la fantasia è tanto più pericolosa quanto più è leggera e aperta” ovvero “pericolosa come la canzone in prosa”, “pericolosa come ogni libertà assoluta”. Si può dedurre, insomma, che il lettore troverà nei componimenti in prosa la cristalizzazione della libertà assoluta della fantasia dell’autore. * * * | Во својата долга академска кариера, Урошевиќ предавал на катедрата за Компаративна литература на Филолошкиот факултет „Блаже Конески“ во Скопје. И самиот Конески, впрочем, во една прилика ќе запише дека поезијата на Влада Урошевиќ поседува „богата лексика“ и ретка „грижа за прецизноста на јазичниот израз“. Точно е тоа дека бројни македонски и странски проучувачи и книжевници го имаат оддадено своето признание за делото на Урошевиќ, но овој предговор нема намера да нуди попис на пофалбите добиени од поетот. Наместо тоа, покорисно би било пред сè да се направи еден брз преглед на интересите на Влада Урошевиќ како истражувач, за потоа да може да се скицира профилот на Влада Урошевиќ како поет. Урошевиќ започнал да се афирмира на македонската и југословенската книжевна сцена како автор на критички есеи. Поаѓајќи од благородната заложба да ги афирмира уметничките дострели на врсниците од неговиот „трет“ круг модерни поети, Урошевиќ се потпишал под бројни рецензии, потоа објавени во неколку книги. Истовремено, тој продолжил да го негува интересот за фантастичното сликарство и литература, што исто резултирало со неколку книги на оваа тематика, и да ја одржува страста за француската книжевност од почетокот на ХХ век. Изучувањето на француската литература, од една страна, и вниманието кон југословенската културна сцена (како и неговото српско потекло), од друга, му овозможиле да направи особен број преводи од (и на) српско-хрватски, француски и македонски јазик, како и да уреди неколку антологии со француски, македонски и југословенски песни и раскази, најчесто со фантастичка и надреалистичка тематика. Во широката гама вонкнижевни и вонуметнички интереси на Влада Урошевиќ се истакнуваат неговата љубопитност кон археологијата, кон истражувањето и „фланеризмот“ кои, освен тоа што ќе остават длабок белег во неговата поетика, исто така и ќе се конкретизираат во објавувањето на три книги патеписи. А неговата поетика? За да се обидеме да го дофатиме макар за миг тоа чудно животинче, кое е едновремено и егзотично и урбано, и префинето и диво, би можеле да се обидеме со неколку методи. Првиот, најсигурен метод, е да се осврнеме кон книжевници што подробно, и „во живо“, го следеле растот и созревањето на Урошевиќ како поет. Веќе споменатиот Матеја Матевски во 1999 година направи еден систематски обид да ги одреди најсвојствените одлики на поетскиот израз на авторот. Првата одлика посочена од Матевски, емблематична за целокупното поетско дело на Урошевиќ, се однесува на самата природа на неговата поезија, луцидно видена како гест на „зачуденост пред светот“. Овој начин на гледање на поезијата на Урошевиќ од една страна потсетува на „верувањето во чуда“, односно вториот од трите постулати врз кои - согласно една автопоетичка изјава на авторот - се базира неговата поетика, а од друга, се наоѓа во суптилна комуникација со самиот наслов на оваа книга. Втората очигледна одлика е склоноста на поетот кон апокалиптични визии и имплицитниот хуманистички ангажман кој произлегува од нив. Понатаму, читателот има ја можноста да го истражува богатството на различните значенски слоеви што ги нудат поетските слики на авторот, но не и да биде сведок на директни интимистички исповеди. Заокружувајќи го овој поетски портрет, Матевски во Урошевиќ гледа поет особено заинтересиран за градот како феномен и, повикувајќи се на Блаже Конески, за крај не испушта во авторот да препознае иновтор на поетскиот јазик. Вториот пристап, оној најнаивниот, би бил обидот да се искаже - со сиот ризик што тоа го подразбира - главната мисија на извонредно волуминозното (не само во смисла на „пролифично“, туку и во смисла на долго, широко и длабоко) книжевно творештво на Влада Урошевиќ - единаесет збирки поезија, шест романи, шест збирки раскази, досега - во една максима од неколку зборови, односно: „да се освои и да се трансцендира реалноста“. Добро. Но, во која смисла? Делото на Урошевиќ освојува различни слоеви на реалноста во таа смисла што, потхранета од ретката ерудиција на поетот, не само што практикува еден постојан дијалог (било имплицитен било експлицитен) со бројни култури раштркани низ светот и низ вековите, туку и се заложува и (или, можеби, пред сè?) за преоткривање на природните појави. Низ таа призма, неговото творештво е не само космополитско (лишено од секоја трага на родољубивост и далеку од секој, макар и несвесен, облик на евроцентризам), туку е и визионерско: може да се тврди дека екокритиката, една од најактуелните струи во книжевната теорија, во делото на Урошевиќ наоѓа плоден терен за обработка и интерпретација. А во која смисла ја „трансцендира“ реалноста? Во таа смисла што на поетот реалноста често му служи само како основа, како скица, како макета чиишто постоење е оправдано само од нејзините пукнатини; реалноста е корисна само до оној степен до кој ги нуди оние ѕирки што читателот го воведуваат во едно „отаде“, во еден свет надвор од светот, неповторлив и недостижен, од една страна, а од друга, одликуван од една неумоливо чиста и прецизна атмосфера. Творештвото на поетот ја трансцендира реалноста во таа смисла што реалноста често претекува во надреалносто и во фантастичното, во (пост)апокалиптичното, во ониричното, во магичното, митолошкото... Поради ова, поетиката на Влада Урошевиќ често, и со голема лежерност, се поврзува со надреализмот. На прв поглед, таквата интерпретација би можела да биде точна. Но, таа е исто така и холограм, оптичка илузија, замка, а надреализмот одеднаш се покажува само како една попатна станица во ова патување, додека самата поетика ни се открива како кутија со дупло дно што во својата внатрешност крие еден таен слој смисла. Затоа што таа го трансцендира и надреализмот: францускиот поет и издавач Франсис Комб ќе рече дека „Надреалистите го бараа чудесното заради чудесно. Тие со многу страст го обожаваа ангелот на бизарното. За Бретон, колку повеќе една слика е случајна, толку подобро. Сепак, тоа не е така во шумата од слики на Влада Урошевиќ, која изобилува со смисла.“ Значи, поезијата на Урошевиќ поаѓа од реалното само за да ја трансцендира реалноста, а потоа го трансцендира надреалното за да дојде до една нова смисла. Какво патување! На пругата на ваквото резонирање, пригодно е да се цитираат и зборовите на Алберто Савинио, еден од италијанските сликари најчесто поврзувани со надреализмот, и едновремено еден од омилените на Урошевиќ: „Надреализмот, како што го гледам јас и колку што знам, е претставувањето на безобличното, односно на она што сè уште не зазело облик, тоа е израз на несвесното, односно на она што свеста сè уште не го организирала. Што се однесува до некој мој надреализам, ако воопшто може да се зборува за надреализам, тој е точно спротивното од она што го рековме, затоа што […] не се задоволува со претставување на безобличното и со изразување на несвесното, туку сака да им даде облик на безобличното и свест на несвесното“. За да се исцрта портрет на поетот Влада Урошевиќ би можеле исто така да се повикаме и на италијански автори чијашто би се одликувала со сличен тон. Затоа, морајќи да одбереме појдовна точка – колку и да е таа провизорна – ја разлистуваме антологијата „Италијанска надреалистичка поезија“, приредена од Беатриче Сика. Оваа антологија содржи поезија од автори од дваесеттиот век што среќно експериментирале со авангардните книжевни постапки. Сепак, доаѓа до израз тоа дека само ретко, и во крајно ограничена мерка, некои аспекти од поетиката на Урошевиќ наоѓаат свој еквивалент во италијанските (помеѓу другото и) надреалистични автори. Како и да е, ова истражување не е празна потрага, затоа што анализирајќи ја туѓата поетика, и одејќи по пат на исклучување, се доаѓа до еден „негатив“, до еден калап што истакнува некои од особеностите на стилот на Влада Урошевиќ, во кој никогаш не се забележуваат траги од авторовото его, туку една отмена кроткост и резервираност; лиризмот кон каков било женски субјект е отсутен во име на универзалната љубов, која е „насекаде, во внимателноста кон светот“ (Комб), но и во име на иронијата; трите точки на крајот од реченицата се магличавост што остриот стил не ја допушта; посветеното градење на атмосферата не остава простор за празен херметизам; нема ни сентенци, ни императиви, но интензивно набљудување; нема ни полемички тон, ни тон на осуда, но редок и суптилен (оттаму и впечатливо резок) општествен ангажман; ни трага од човечки или од уметнички дефетизам, туку благородничко држење и во однос на најделикатните прашања и, колку за крај, никогаш баналност, туку изненадување, кое е истовремено и обмислено, и наивно. Со богатството на своите пристапи на креативниот чин, Влада Урошевиќ им се измолкнува на теориските класификации. Сепак, како модернист (класицист?) пар екселанс, тој, значителен дел од својата поезија ја пишува во рима (најчесто во катрени со вкрстена рима). На прв поглед, овој стилистички пристап може да личи на ризик, на невнимателен избор, на сомнителен анахронизам: но, токму оттука избива експлозивноста на неговата поезија. Најразузданата имагинација, на значенско рамниште, успева да го досегне врвот на својот интензитет само ако се „стегне“, на формално рамниште, во лудачката кошула на римата. „Слободата на имагинацијата“, освен тоа, е првиот од трите постулати на поетското кредо на Урошевиќ. Ако треба да направиме синтетичен преглед на најчестите теми во делото на авторот, пригодно е да наведеме насловите на неговите тематски збирки: „Атлантида. (Остатоци.)“, „Паники“, „Во соработка со сонот“, „Детство, лето, град“ – сè се тоа земји што ги населуваат најголемиот дел од неговите дела. Од друга страна, пак, ако сакаме да зборуваме за поетиката на Урошевиќ можеме да се свртиме и кон уметноста. Како што и веќе беше споменато, неговото творештво е често влијаено од сликарството и, помеѓу Хиеронимус Бош, Макс Ернст, Хироши Накамура и други, не недостасуваат ни италијанските уметници: во својата богата активност на есеист и истражувач, Урошевиќ има напишано продлабочени студии за Џовани Батиста Пиранези, Џорџо де Кирико и погоре цитираниот Алберто Савинио. Впрочем, сведувајќи ја суштинските одлики оваа сложена материја, може да се тврди дека од Пиранези авторот го наследил интересот за вознемирувачките амбиенти и вкусот за загадочното, од Де Кирико фасцинацијата од градот и склоноста кон апсурдното, а од Савинио многу често се чувствува ехото на невоздржано игривиот тон што го следи односот кон предметот од интерес. „Правото на игра“, најпосле, е третиот од трите креативни принципи на коишто се повикува Урошевиќ во својата автопоетичка изјава. Значителен дел од оваа книга е составен од песни во проза и од кратки раскази. Поконкретно, станува збор за состави од „Месечината, сестра земјина“ (воведниот циклус од збирката „Ѕвездена терезија“ од 1973 година), дела од „Хипнополис“ (1986), раскази од „Опасен предел; Помеѓу два тигра“ (2004) и пред сè повеќе кратки раскази од „Седмата страна на коцката“ (2010). Некои читатели би можеле да забележат на одлуката да се искомбинираат поетски и прозни текстови во една иста книга, сметајќи дека таквата хибридност негативно влијае на цврстината на карактерот на делото, од една страна, а од друга, го прави читањето помалку флуидно. Сепак, убедени сме дека по првичното сепнување (или, можеби подобро да се рече по секое ново сепнување, во текот на читањето), читателот ќе сака среќно да го прифати сфаќањето дека ова е еден свесен избор што доследно го огледува авантуристичкиот дух на делата на Влада Урошевиќ – во кои, впрочем, „зад оној агол се крие изненадувањето“ – и ќе сака да се нурне во секое дело и независно од големата заедничка слика, и набљудувајќи го како тесера од еден поголем мозаик. Освен тоа, и неупатениот читател би ја увидел комплементарноста помеѓу поезијата и расказите: од една страна, не може да не се забележи наративноста како автохтона карактеристика на поезијата на Урошевиќ, а од друга, често недосежната поетичност на неговата проза е непореклива до тој степен што би можело да се тврди – со извесна резерва, секако – дека прозата е во служба на автономната, сепроникнувачка и сеприсутна поезија. Би можеле исто така да го споменеме и тоа дека споменатите теми од интерес се сретнуваат и во поезијата и во прозата, но нам, кои сме веќе свесни за важноста што Урошевиќ ѝ ја припишува на „слободата на имагинацијата“, посоодветно ни се чини да го цитираме Бодлер, еден од најценетите класици од авторот, кој тврди дека „фантазијата е толку поопасна колку што е полесна и поотворена“, односно „опасна како песната во проза“, „опасна како и секоја апсолутна слобода“. Оттаму, може да се заклучи дека токму во прозните состави читателот ќе ја најде кристализацијата на апсолутната слобода на фантазијата на авторот. * * * |
Una delle raccolte poetiche di Urošević ospita una poesia dal titolo “Diluvione”. Si tratta di nuovo di una visione apocalittica, di un’innondazione universale, dove, come in un ammasso caotico di frantumati versi surrealisti, si frammischiano immagini irreconciliabili, popoli distanti, istanti fuggenti e interi periodi storici, sogno e realtà, fatti indiscutibili e sentori di post-verità… Questo impressionante, inarrestabile e catartico defluire della storia e degli orizzonti del genere umano è una metafora polivalente che riverbera, in ogni istante inafferrabile, un nuovo volto della poesia di Vlada Urošević. Lì, in quelle dodici quartine in rima incrociata, sotto l’ombrellone del sogno, sono meticolosamente sistemati l’impavida fantasia e l’eclettica erudizione, l’irraggiungibile poetico e la disponibilità al gioco, il fascino dell’avventura, la delizia della sorpresa – che è sempre lì, dietro quell’angolo. Ma, nello stesso tempo, questo flusso che trascina con sé il mondo, non può non ricordarci la nostra perpetua situazione umana, e ci fa rimbombare nella testa quella domanda tremenda: “che cosa resterà, dopo?” L’opera di Vlada Uroševic´, di fronte a questa domanda si presenta come uno di quegli esseri mitologici a lui tanto cari: assomiglia a un Argo che guarda ovunque e, in più, cambia forma impercettibilmente, accogliendo l’eterno presente come unica dimora. Torniamo, a proposito, a un punto appena accennato all’inizio di questo testo – l’ecocritica: si ha l’impressione che la letteratura di Vlada Uroševic´, priva di egocentrismo, patriottismo ed eurocentrismo, sia spesso addirittura esente da antropocentrismo, come se, già dai primi anni della sua comparsa, avesse voluto accogliere con garbo l’interesse dei futuri studiosi che vorranno riconsiderare il ruolo dell’essere umano nella natura. Il che ci fa riflettere un’altra volta su ciò che definiamo letteratura “classica”: apparentemente, a questa categoria appartengono le opere che ci hanno offerto una visione precisa del mondo, come in un quadro ben dipinto. A posteriori, però, scopriamo che il pittore, nell’atto della creazione, trovandosi al tempo stesso in diversi angoli del suo atelier, ritraeva (o anticipava, se vogliamo) ulteriori aspetti del mondo non ancora riconoscibili, difficilmente intuibili. * * * Agli inizi della sua carriera letteraria, quando ancora si occupava dell’affermazione dei valori poetici dei suoi contemporanei, nei suoi saggi Vlada Urošević meditava sulla “mediterraneità” quale caratteristica tipica della poesia della sua generazione. Alcuni anni dopo scrisse: “Per me, il Mediterraneo da sempre è stato questo: un luogo dove mi sento come se fossi tornato a casa mia”. Il domicilio ufficiale del poeta è sempre stato a Skopje, città protagonista di numerose sue opere. Ma oggi che gli scritti vibranti di Vlada Urošević, dopo essere sbarcati in una dozzina di paesi, gettano la loro àncora anche sulle sponde della penisola italiana possiamo dire che “la lunga avventura controcorrente” dell’esploratore instancabile dello spirito del mondo ha l’aria di concludersi con un bel ritorno a casa, ed è una vicenda coinvolgente, poiché pervasa da questa intensa sfumatura ulissiaca. Il viaggio della poesia, quindi, per ora finisce qui. Adesso tocca al lettore il felice compito di navigare nell’universo poetico creato dalla sensibilità cosmopolita dell’autore. | Во една од поетските збирки на Влада Урошевиќ се наоѓа песна со наслов „Поплава“. И тука станува збор за една апокалиптична визија, за сеопшт потоп во кој, како во хаотична грамада раздробени надреалистички стихови се мешаат непомирливи слики, далечни народи, бегли мигови и цели историски периоди, сон и реалност, непобитни факти и насетени пост-вистини... Ова импресивно, несопирливо и катарзично истекување на историјата и на хоризонтите на човечкиот род е повеќезначна метафора што во секој недофатлив миг го одразува ликот на поезијата на Влада Урошевиќ. Таму, во тие дванаесет катрени во вркстена рима, под големиот чадор на сонот, се грижливо сместени бестрашната фантазија и еклектичната ерудиција, недостижното поетско и подготвеноста за игра, привлечноста на авантурата и сладоста на изненадувањето - кое е секогаш ене онде, зад оној агол. Но, истовремено, овој тек што со себе го влече светот, не може да не нè потсети на нашата постојана човечка состојба, и прави во главата да ни одекнува она страшно прашање: „што ќе остане, најпосле“? Делото на Влада Урошевиќ пред ова прашање се претставува како едно од оние нему толку драги митолошки суштества: наликува на некој Аргус што гледа насекаде и, згора на тоа, незабележливо си го менува обликот, присвојувајќи ја вечната сегашност како свое единствено живеалиште. А кога сме веќе кај тоа, да се навратиме на онаа поента што само ја начнавме на почетокот од овој текст – екокритиката: се има впечаток дека литературата на Влада Урошевиќ е не само лишена од егоцентризам, патриоцентризам и евроцентризам, туку често е лишена и од антропоцентризам, како уште од првите години на своето појавување да сакала грациозно да ги пречека идните истражувачи што ќе сакаат да ја пробмислуваат улогата на човекот во природата. Тоа, пак, нè наведува одново да размислуваме на она што го нарекуваме „класична“ литература: очигледно, во оваа категорија спаѓаат делата што ни понудиле една конкретна визија за светот, како убаво насликано платно. Години подоцна, сепак, откриваме дека сликарот, во моментот на создавањето истовремено како да се наоѓал и во други точки од своето ателје, и веќе ги сликал (или ги „антиципирал“, ако претпочитаме) утрешните – за повеќемината непрепознатливи, и тешко насетливи – лица на светот. * * * На почетокот од својата книжена кариера, кога сè уште се занимавал со афирмацијата на поетските вредности на творештвото од неговите современици, Урошевиќ во своите есеи зборувал и за „медитеранското“, како типична одлика на поезијата од неговата генерација. Извесен број години подоцна, пак, ќе запише: „За мене Медитеранот секогаш значел: некаде каде што се чувствувам како да сум се вратил во родниот крај.“ Официјалната адреса на поетот отсекогаш била во Скопје, градот протагонист во голем број од негови дела. Но, денес, кога живите зборови на Влада Урошевиќ, по истоварот во дузина земји, се засидруваат и на брегот од италијанскиот полуостров, можеме да речеме дека „долгата авантура спроти струјата“ на неуморниот истражувач на духот на светот наликува на едно убаво враќање дома, а тоа е еден возбудлив настан, затоа што е обоен со силна одисејска нијанса. Патот на поезијата, значи, за миг завршува тука. Сега на читателот му следува среќната задача да заплови низ поетскиот универзум создаден од космополитскиот сензибилитет на авторот. |
... | ... Користена литература:
|