Емануеле Треви е италијански писател роден во 1955 година. Во неговата книга Нешто напишано, меѓу останатото, раскажани се сеќавањата од некои од случките што нараторот (авторот) ги доживеал со Лаура Бети („Лудата“, како што ја вика тој) во времето кога работеле заедно во Фондот Пазолини. Во продолжение се наоѓа извадок од сеќавањето на нивната посета на Солун, кадешто Лудата го дава своето кратко мислење во однос на национализмот на Балканот.
...Згора на тоа, кога дојде време да се преместиме во Солун, ја начекавме неутешна и агресивна, во траорно расположение. Во градот беше очигледна извесна клима на патриотска раздвиженост. Непријател, овојпат, не беше вечната Турција, туку Македонија, која, тукушто родена од кланицата на старата Југославија, ги бараше назад старите граници, кои опфаќаа добар дел од Северна Грција. Вообичаените балкански кловновштини, во коишто сега беа вмешани и некои славни археолошки наоди. Само неколку дена пред нашето пристигнување, една огромна манифестација дефилираше низ Солун, под транспаренти коишто, наместо вообичаените слогани, пренесуваа извадоци од Херодот и Тукидид. Една вечер, за време на вечерата, еден универзитетски професор по книжевност се обидуваше да ја убеди Лаура во бесмисленоста и неправедноста на македонските претензии, станувајќи притоа сѐ пожесток, како што често се случува со Грците кога зборуваат за работи што им се присрце. Кога најмалку очекуваше, Лаура го ничкоса со бура од омаловажувачки прекори, бичувајќи го воздухот со една вилушка за риба – малечок тризабец во раката на еден огромен, деформиран Нептун. Добро ги познава таа, сите овие фашистички лигавења на земјите, на нациите. „Сите човечиња имаат потреба од по една мамичка што ќе се грижи за нив, и, кога ќе има потреба за тоа, ќе ги плеска по газето. И без тој страв од мамичка, никако не може да се живее. Нели е така, курвичке? Зад секој деликвент, силувач на деца, признат слепец... стои мамичка што одобрува, и е задоволна од своето дете. Вие само чувајте си ги, овие мамички, овие татковини“. | ...Per di più, quando arrivò il momento di spostarci a Salonicco, la trovammo di umore nerissimo, sconsolata e aggressiva. In città era evidente un certo clima di agitazione patriottica. L’avversario, una volta tanto, non era l’eterna Turchia, ma la Macedonia, che appena nata dallo sfacelo della vecchia Jugoslavia, aveva rivendicato gli antichi confini, comprendenti una bella fetta della Grecia del Nord. Pagliacciate balcaniche, che avevano anche coinvolto qualche famoso reperto archeologico. Pochi giorni prima del nostro arrivo, un’immensa manifestazione era sfilata per Salonicco, dietro a striscioni che riportavano, al posto dei soliti slogan, brani di Erodoto e Tucidide. Una sera a cena un professore di letteratura dell’università cercava di convincere Laura dell’assurdità e dell’ingiustizia delle pretese macedoni, via via accalorandosi come fanno i greci quando parlano di cose che stanno loro a cuore. Quando meno se lo aspettava, Laura lo aveva travolto con una valanga di vituperi, brandendo una forchetta da pesce – il minuscolo tridente di uno smisurato, deforme Nettuno. Le conosceva bene lei, tutte queste menate fasciste delle patrie, delle nazioni. «Tutti gli ometti hanno bisogno di una mamma che provveda a sostenerli e quando ce n’è bisogno a sculacciarli. E senza la paura della mamma, proprio non si riesce a vivere. Dico bene, zoccoletta? Dietro ad ogni delinquente, stupratore di bambini, farabutto conclamato... c’è la sua mamma che approva, che è felice del suo bambino. Tenetevele voi, queste mamme, queste patrie». |